Koliko puta ste osetili da nekog volite i ljutite se na njega u isto vreme? Da želite da ostanete, ali i da odete? Da vam nešto prija, ali vas i povređuje?

To su ambivalentna osećanja – kada u nama istovremeno postoje dve (ili više) suprotne emocije koje nas zbunjuju, koče ili preplavljuju. I iako zvuče kao znak neodlučnosti, u stvari su znak da u nama postoji složenost i dubina.

Zašto se ambivalencija javlja?

Ambivalentna osećanja nisu greška – ona su prirodna kada:

• imamo važan odnos s nekim ko nas istovremeno i ispunjava i boli,
• stojimo pred velikim odlukama i svaka opcija ima i prednosti i gubitke,
• pokušavamo da pomirimo unutrašnje potrebe koje se sukobljavaju (npr. potrebu za slobodom i sigurnošću).

U psihoterapiji često radimo s klijentima koji govore:

• “Znam da me povređuje, ali ne mogu da odem.”
• “Imam sve što mi treba, a opet se osećam prazno.”
• “Hoću promenu, ali me užasava nepoznato.”

Kako radimo s ambivalentnim osećanjima u terapiji?

U terapijskom procesu ne forsiramo izbor, već dajemo prostor. Cilj nije “odlučiti odmah”, već razumeti šta svaka strana osećanja pokušava da nam kaže. Iza svake ambivalencije stoji:

• neka neispunjena potreba,
• unutrašnji glas koji traži da bude saslušan,
• i često stara lojalnost ili rana koja još uvek ima moć.

Kroz razgovor, prisutnost i istraživanje, osoba polako dolazi do mesta gde može da vidi šta joj je zaista važno, i da donese odluku koja ne znači izdaju sebe.

Kako rastavljamo ambivalentna osećanja u terapiji?

U terapiji često radimo na tome da klijent izgovori sve delove osećanja, čak i one koji deluju kao da se međusobno isključuju. Umesto da bira „ili-ili”, pokušavamo da razumemo šta svaki osećaj želi da zaštiti, izrazi ili održi.

Primer 1: Ostati u vezi ili otići

Klijentkinja kaže:

“Volim ga, ali me guši. Ne mogu bez njega, ali me boli kada smo zajedno.”

Rastavljanje:

• „Volim ga” → postoji emocionalna vezanost, potreba za bliskošću, lepa zajednička prošlost.
• „Guši me / boli me” → postoji povređenost, osećaj da ne sme da diše slobodno, možda i trauma.

Primer 2: Želim promenu posla, ali me parališe strah

Klijent kaže:

“Hoću da dam otkaz, ali me užasava šta ako ne nađem ništa bolje.”

Rastavljanje:

• „Hoću da dam otkaz” → osećaj iscrpljenosti, želja za nečim smislenijim.
• „Užasava me promena” → potreba za sigurnošću, možda ranije iskustvo gubitka ili neuspeha.

Terapijska integracija može izgledati ovako:

„U meni se bori potreba za rastom i potreba za sigurnošću. Ne moram odmah da biram – mogu da napravim plan koji ne ugrožava ni jednu stranu.”

Primer 3: Volim svoju porodicu, ali me umaraju

“Jedva čekam da ih vidim – i jedva čekam da se vratim kući.”

Rastavljanje:

• Ljubav, pripadnost → emotivna veza, osećaj lojalnosti.
• Zamor, iritacija → neispunjene potrebe za ličnim prostorom, možda istorija potiskivanja.

„Mogu da ih volim, a da mi i dalje treba distanca. Obe emocije su validne.”

Šta dobijamo ovim?

Kad osobi damo prostor da kaže:

„U meni postoje dva dela – i oba imaju dobar razlog što su tu”,

ona više ne mora da se bori protiv sebe. I tada dolazi jasnoća.

Biraš vrednost koja ti je u tom trenutku važnija da sačuvaš ili neguješ.

Prepoznaješ prioritet – šta ti sada više znači, u ovom životnom kontekstu.

Ne odbacuješ nužno drugu stranu, nego svesno biraš šta ti trenutno više doprinosi celini tvog života ili tvojoj dobrobiti.

U psihoterapiji, to često izgleda kao:

„Ne mogu imati i sigurnost i potpunu slobodu u ovoj situaciji – ali mogu odabrati ono što mi sada treba najviše, sa puno svesnosti i poštovanja prema sebi.”

Ova vrsta odluke ne dolazi iz pritiska, već iz jasnoće, i onda i tuga ili žaljenje (ako se pojave) imaju mesto, ali ne ometaju kretanje dalje.